Posle skoro meces dana rešio sam da napišem novi članak.....
"Arbeit macht frei" je rečenica koja je bila ispisana u mnogim nacističkim koncetracionim logorima za vreme drugog svetskog rata i znači "rad oslobadja". Odlučio sam se za ovaj naslov jer stanje u zemlji nije daleko od stanja u pomenutim logorima. Prava radnika i generalno ljudska prava su srozana na nivo marve. Radno vreme duže od 10 sati, odsustvo zaštite na radnom mestu, visemešečno ne isplaćivanje već bednih zarada, rad na crno, ne uplaćivanje radnog staža, maltretiranje na radnom mestu.....mogao bih ovako danima. Sve ovo je svakodnevna i sve "normanija" pojava u Srbiji. Verovatno ćete pomisliti da su radnici odgovorni za stanje u kojem se nalaze. Naravno, delimično jesu ali to je uglavnom zbog straha. Ljudi se plaše da izgube i to malo sto imaju. Poslodavci kriminalci ih tako drže u saci. Pokušaji da se radnici organizuju u sindikat u nekim firmama rezultiralo je otpuštanjem inicijatora. Dva vodeća sindikata su potpuno izgubila svoju primarnu funkciju. Sada služe za organizovanje kupovine svinjskih polutki i teglica kiselih krastavaca. Predsednici istih primaju platu?????? Ovde mislim na Čanka iz sindikata "nezavisnost" i Orbovića iz "samostalnog sindikata". Čime su zaslužili da primaju platu od članarina koje vam skidaju svakog meseca? Pojave se jednom godišnje na televiziji i kažu mi ćemo ovo i ono ako vi ne uradite to i to. Posle toga se naravno ništa ne desi. Poslednja stvar koju je sindikat uspeo da izdejstvuje je kolektivni ugovor o radu na državnom nivou koju je bio poništen pola godine kasnije.
Da predjem na temu zbog koje sam i poceo da pišem ovaj tekst i zbog koje sam joj dao ovo ime....
Zima 2009-2010. Brodogradilište u Novom Beceju. Dva radnika gube živote na radnom mestu. Guse se od toksicnih isparenja farbe za metal. Na žalost nisam uspeo da saznam njihova imena. Samo znam da je jedan is Sente a drugi iz Subotice. Ja sam za ovaj dogadjaj saznao nekoliko mecesi kasnije a zivim relativno blizu. Radno vreme na brodogradilištu je duze od 10 sati. Radi se svaki dan bez prekida, vikenda nema... Uslovi za rad...pa sami mozete zaključiti, dva čoveka su umrla tamo. Plata kasni mesecima i tako dalje... Kako je moguće da ovakve stvari mogu da prodju? Da li ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić zna za ovo? Hm, kako i da zna kada vrši milion funkcija od jednom. Sposoban čovek zar ne? No, to što on o tome ne zna ništa me i ne cudi, zašto bi se brinuo. Bavi se politikom kao i svi ostali iz svog ličnog interesa predpostavljam. Ono sto mi smeta je to da se o ovom dogadjaju nije nista culo u medijima. To me je navelo da razmislim koliko se takvih slučajeva desi svakoga dana a da niko i ne zna. Da li ovo znaci da u Srbiji nema slobodnog medija (tv, ili radio stanice) koji će obavestiti javnost o sličnim dogadjajima? Ko drži medije? Verovatno isti oni koji drze političare. Krupni kapitalisti koji kreiraju citav sistem vrednosti. Ubijaju radnike i za to nikom ne odgovaraju. Preko televizije plasiraju sliku države koja ne postoji. Obraćati se političarima za pomoc je izgubilo smisao i zato pozivam sve radnike da se organizuju sindikalne ćelije nezavisno od "reprezentativnih sindikata" koji su prodali svoje zadnjice za male pare. Neće uskoro postojati način da se opstane ako se ne ujedinimo protiv represije iza koje stoje veleposednici. Ako ne uspemo postaćemo robovi u pravom smislu te reči, Imaćemo na svakom uglu goniča ca pendrekom i pištoljem koji će nositi oko vrata tablicu sa natpisom "Arbeit macht frei".
